hard core

već smo danima zaglavili u trans. to je ono kad si već debelo svjestan da ništa ne štima, ali se jednostavno ne usuđuješ da prekineš. ili, bolje, svaki pokušaj propadne već nakon par sati.
i vratiš se u kolo.
kolo, to je dobra riječ. baš divno opisuje ovakve epizode. a ovo kolo traje već sedmicama, ako ne i mjesecima. nisam o tome tada tako razmišljao. samo je trajalo i trajalo.
ko uopšte ikad razmišlja o kolu. a kad bolje skontaš, vjerovatno je kolo tako i nastalo. seosko besmisleno drmusanje u krug. traje do besvijesti. ti izađi ako si mangup. niko ti ne brani, a ti ne možeš.
a i previše nas je u igri. previše da bi kolo prestalo samo od sebe. neki se mjenjaju, napuste nas na par sati pa se vrate. neko vrijeme izgledaju sviježiji, ali, po unutrašnjim standardima ove igre oni su glupi i djetinjasti i stalno ismijavani od stalnih autodestruktivaca, pa se trude da se kvalitetnije i kvantitetnije uništavaju od nas. i začas postanu isti.
nas – to smo mi, drugi mrtvaci koji su sebi već utvrdili svoj ritam hoda po ovom paklu. da se razumijemo, za nas to nije pakao. možda se tako zove, možda drugim ljudima tako izgleda, ali nama je to manifestacija raja na zemlji.
uništavamo se svim i svačim. a.&a. su neograničen supply svega. nekako je sve to i  plaćeno. ili će biti. i koga uopšte briga za novac. čak nas i dileri gledaju sa izvjesnom dozom divljenja.
s vremena na vrijeme shvatim da sam neobrijan i mršav. ne smrdim, ali to nikako ne znači da lijepo mirišem. nakratko se sjetim da postoji nešto čemu bi se trebao vratiti.
onda opet kolo…
ne dolazi mi do pameti da nekom možda nedostajem. taj sam dio uspješno lobotomirao. doduše, tu i tamo i ja izađem iz kola, spavam neko vrijeme, dovedem se u neki strašno divan red. i gledam se u ogledalu prije nego što potrčim nazad. to je možda i najbolji momenat. nisam ni tamo ni ovdje. ono najbolje od oba svijeta. ali tu se ne može ostati. moraš ili nazad ili se probuditi. a ja ne želim da se probudim.
ako na tom putu i sretnem nekog poznatog, pravim se da ga ne poznajem. ili ukratko slažem da sam jako zauzet, u groznom sam poslu i da ću se javiti in no time. na ta obećanja zaboravim prije i nego što se rastanemo jer žurim nazad.
u kolu je bezbjedno. tu te razumiju. kolo je svijet koji kreiraš po vlastitim željama. zabava. blud. muzika. smijeh. euforija. zabava. zabava. zabava.
moj duh je radostan. kad nije radostan, ja ga obradujem. a uglavnom ne čekam taj momenat. i zašto bi?
ovo je neki utorak, srijeda, ljeto, august, divne dosadne tople noći. sve vrteći se u kolu, nađemo se na svirci benda od kojeg je ostalo samo ime. dosadni su ubitačno. zvuk je sranje, a oni poziraju. i to loše. i to po već koji zna koji put.
a. i n. su mi se izgubili iz vida. to je normala. malo se rastanemo, pa se jedni drugima radujemo kad se opet sretnemo. i prepričavamo gluposti koje su se desile ili smo ih uradili. hitna je trebao biti na koncertu ali ga zasad još nismo sreli. a nije ni frka. tu je on. i. me je stravično peglala pa sam se ja njoj izgubio iz vida. l. je već neko vrijeme tužna i šutljiva. sad je srela neke isto tako tužne jaranice i upala s njima u priču. samo sam krajičkom oka vidio da je ostala negdje iza. n. je bezveze nešto veselo verglala, a njen dečko me je gledao s neprijateljskim podozrenjem vjerovatno razmišljajući o tome zašto je njegova ljubav odjednom prema ovom frajeru tako ljubazna. u drugim okolnostima bi možda u tome i uživao, ali sad mi je to nekako tupo. odem bez pozdrava. malo se trudim da izgledam kao da me nešto ovdje strašno interesuje, pa onda i to prestanem. okružen sam nepoznatim ljudima. sve neke bezveze koke i njihovi pegla frajeri na baterije. nemam nikakvu želju da ostvarim bilo kakav kontakt. pijem neko odvratno toplo pivo iz odvratne plastične čaše. razmišljam kako bi se najlakše otarasio i piva i čaše, a da to ipak izgleda elegantno. ništa mi ne pada na pamet. a možda bi se mogao nekako na brzinu popraviti? nakon kraćeg kopanja po džepovima shvatim da je moja zaliha praha nestala. pokušavam da se sjetim gdje sam ju zadnji put vidio i ne uspjevam. možda više ništa ni nemam? zovi hitnu. imam nekakvu travu, ali mi ju je mrsko i motati i pušiti, a nemam ni s kim i ne da mi se nikoga ni tražiti i sve me to više nervira nego raduje. ne vjerujem ni da bi moglo imati nekog značajnog dejstva, a previše sam umoran da bi to radio iz dosade. hitna se ne javlja na telefon. e, jebi ga.  
onda ugledam nju. e. ona mi je uvijek bila nekako divna. kao neka mala crna egzotična mačka. imali smo kratku vezu koja je pukla prebrzo da bi se jedno drugog zasitili, i sve je ispalo toliko loše da poslije nije htjela ni da čuje za mene. sad, nakon svega, kad se vidimo, nešto joj zaiskri u očima, ali ona to uvijek brzo uspije da savlada. vjerovatno ju je jako bolilo. a bilo je stvarno jako, jako loše. uglavnom mojom krivicom. mada, ne možeš ni utjecati baš uvijek na razvoj događaja. ponekad se stvari jednostavno dese. naravno, ne bi se desile da nisu počele, ali to je sad druga priča. šta znam, poslije svega svaki put pomislim kako sam bio glup. i žao mi je. stvarno jeste. možda smo mogli biti sretni zajedno. mada, ne vjerujem sebi baš previše. bili bi lijepi. to je sigurno. a i to je nešto.
sa nekim je tipom i sa još nekim ljudima. ali, on je evidentno moj glavni problem. onog momenta kad me je pogledala, njemu su se upalili svi radari i alarmi. sve na njemu zvoni, sve se crveni. jako je zaštitnički nastrojen. po meni, to mu je greška u startu. ona nije njegova i još je daleko od toga da to bude. ja to vidim. i drugi to vide. ali nisam došao da držim kurs ponašanja pred djevojkama.
priđem kao stari i dobar prijatelj. jako sam, možda malo i previše, pristojan. neko drugi bi možda pomislio da sam gay, ali ne i ovaj lik. on u meni samo vidi crvenu maramu koju bi najradije poderao rogićima i zgazio kopitima. totalni je levat. ili je nenormalno zaljubljen. a to mu uglavnom izađe na isto. ja ga apsolutno ignorišem, i vidim da je i njoj to divno, već se smije i na putu smo da se opet instant sprijateljimo, ali nakon par rečenica zapnemo. jasno mi je da se sjetila svega šta je bilo između nas i da tone nazad u svoju melanholiju. mislim da bi bilo najbolje da odmah odem sa tog mjesta. dok još sve može da ostane na osmjesima, i da susret prođe bez onog trapavog šutanja i zvjeranja na sve strane. kažem par riječi koje bi mogle da privede susret kraju i trebam samo još jednu rečenicu do divnog odlaska kad mi u kadar ulazi pijano žensko lice. ovo je neka njena prijateljica. mislim da sam je maloprije vidio tu negdje, a imaju i kul odnos jedna sa drugom. upada nam u razgovor i očigledno pokušava da nju izgura iz kadra. ja se nasmiješim, složim se sa svime što je prijateljica rekla i razgulim.
idem kupiti još jedno pivo, možda ovo neće biti onako grozno. ovo je sad neki sasvim drugi šank, nema tako puno ljudi i vlada neka drugačija atmosfera. zatamnjena i opuštena. e, sad fakat moram naći hitnu. urgentno. sve me ovo spustilo i već me malo stiže nesigurnost i onaj lagani očaj. i dalje se niko ne javlja. pa gdje ste kreteni? majke mi, nije mi dobro.
nagovorio sam lika da mi proda pivo iz boce. platiću mu dvije marke više, a ja obećavam da nikud neću dalje od šanka. kad popijem, vratim bocu. i svi dobri, svi sretni. izbacivači pogledavaju na staklenu bocu, ali ne reaguju. garant misle da sam neko iz organizacije pa oklijevaju da učine nešto u vezi toga. a i ne izgledam im opasan. pijem pivo naslonjen na šank i kopam po mobitelu. možda mogu nagovoriti nekog dilera da mi ovdje nešto donese. ali ko će htjeti doći i ući na koncert samo zbog mene. i koliko će to trajati? do tada će se i hitna javiti. i koliko ja uopšte imam para? svira mi neka glupa bajagina pjesmica u glavi. uvijek mi je bio grozan taj bajaga. zašto pamtim kretenske melodije i stihove?
neko me bez upozorenja zagrli s leđa. to je žensko tjelo. pokrila mi je oči i cereka se. ja kažem – brižit bardoooou? ništa. spustim joj ruke na bokove i približim ih jednu drugoj sebi iza leđa. to bi trebalo pomoći. ma kakvi, i ona spusti ruke i uradi prilično sličan potez. meni je to sve već malo panika. okrenem se. to je ona prijateljica od maloprije. u zagrljaju mi je. ovako izbliza mi se čini da je baš lijepa.
kažem – đesi, e.-ina prijateljica?
ona – šta radiiiiš?
ja – tražim droguuuuuu.
ona – yeaaaaaaah!! ima'l šta?
ja – ničevo, ali će biti uskoro. bar se nadam.
ona – imam ja bobe dvijeeeee. hoćeeeeš?
hoću li? možda se šali? o, ne, ovo nije tip djevojke koji se šali. u principu ne volim bobe, a i kad ih uzimam onda pazim od koga ću, ali naravno da sad hoću, ovo je vanredna situacija.
a možda i ne bi trebao..?
zašto ne bi trebao..?  
pa, ona je prijateljica od e., a ja sam tu već jednom ispao kreten, i čak se sjećam da sam sebi rekao da nipošto pred njom nikad više neću ispasti kreten.
ali, ono je bilo drugačije. a i što sam kreten, ne vidim kako bi to bilo tačno? i kakve ja uopšte veze imam sa e.? ona je tamo sa nekakvim topuzom i da joj je imalo stalo do mene sama bi došla i ovo uradila. mislim, daj saberi se konju, kakve su ti to misli…
otvorim usta, ona mi stavi tabletu u usta, onda jednu sebi i obadvoje to zalijemo mojim pivom. gledali smo se možda minutu i kreveljili i smijali jedno drugom. mislim da sam htio nešto da kažem, ali mi ništa nije padalo na pamet. onda smo se samo počeli ljubiti… ona je lud lik. ima neki veliki i hipnotičan osmijeh. ok se ljubi. samo je malo previše pijana ili drogirana. i agresivna. ali svejedno mi je sasvim. u jednom momentu tjela počinju da se strašno super slažu. a to sve traje i traje. i sve mi se više i više sviđa. kad provirim, vidim da izbacivači zure u nas. vrti mi se u glavi. tek sad, sa zatvorenim očima, kontam koliko sam se svega danas nakonzumirao. baš mi se ljulja. i u stomaku mi nekako felerično. zvoni mi telefon. hitna.. to je totalno važan i glasan razgovor, a ja se cijelo vrijeme stravično smijem. ona me ne popušta. jedan od izbacivača mi govori da se sklonimo malo od šanka. mozak mi saopšti da je sve to preraslo u vrlo lascivno ponašanje i ja klimnem glavom i pomaknemo se do onog nekog okruglog  kokakola stola što izgleda kao bure. i dalje pričam na telefon, a ništa se nisam dogovorio. hitna je u nekoj strašnoj buci i razumijem svaku drugu riječ. dere se na sva glas. sav je euforičan. razumio sam da je ”ono” u redu sve i ”dernek”. želim da mu kažem da dođe ovamo, i da mu objasnim gdje sam, ali se u isto vrijeme ljubim i smijem i nisam u stanju da sastavim rečenicu. majko mila, kakve jake bobe. noge mi drhte. više i ne slušam šta mi hitna govori. ova cura je luda totalno. stol iza mene se sruši. svi zajedno padamo na zemlju, izbacivač me diže sa poda. drži me pod pazuh i pita – dečko, pa jesil’ ti normalan? drugi je pokušao da podigne moju ljubavnicu, ali ona ga je ritnula nogom. još ih dolazi, izgledaju i zbunjeno i ljuto. loše, loše… ja se derem ostavite je, ona nije dobro, to je moja sestra, ne diraj je, pusti je!!!
jedan mi govori hajde molim te, urazumi se i izvedi sestru napolje. normala lik, ali meni ne da đavo mira, sad sam spreman da se svađam pa i da se tučem. a nisam uopšte taj tip. samo bi mogao dobiti stručni degenek od njih pet, ali sam sav u rambo fazonu. ona me grli i kaže – hej, hej, stani, hajde da ti ja pokažem jedno mjesto, hoćeš?
stanem, udahnem. vidim ljudi nas gledaju. jao, kakva glupost. kimnem glavom i zagrlim je. jedan od izbacivača mi dodaje moj telefon. ovaj normalni govori – haveru, sve u redu, samo izađite. krenemo napolje. nakon desetak metara izašli smo iz vidnog kruga šanka.
u prolazu vidim e. i njen melanholični pogled. kao da mi govori – eto, vidiš da sam bila u pravu u vezi s tobom. njena prijateljica je ne vidi. šapće mi kako je to njeno mjesto super. samo da nađem hitnu i svako je mjesto ok.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Komentariši